Десанка Максимовић
Бајка о реци

     Још пре хиљаду и више година, кад се старом Извору родило стотину најмлађих кћери, падну на камен у близини две птице па стану причати једна с другом. Причале су оне тако од јутра до подне о лепотама земље, а Изворове кћери, капљице, гутале су им сваку реч. Кад су птице одлетеле, настао је крај Извора велики метеж, капљице су скакале, прскале околну маховину, чинило се да је вода просто проврела од неке радости. То су се Изворове кћери договарале да и оне оду у свет и виде лепоте о којима су птице причале. Али без допуштења старог Извора нису смеле да крену, зато старије наговоре ону стотину најмлађих да салете оца да их пусти. Ове му се обесе о врат као огрлица па умиљато зажуборе:

Ој, добри оче, пусти нас, пусти,
кроз честар густи,
до доље зелене,
тамо нас чека
велика река
у непознати далек крај
 да с нама крене.

     Једва се Извор ослободи загрљаја својих кћери па се повуче под жиле да о њиховој молби размишља. Промишљао је тако до увече кад се зачу његов озбиљни глас:

Не лудујте, кћери малене,
не одлазите у свет од мене!
Испречиће се пред вас брда,
крша и камена цела крда,
неће вам лако дати пута.
Упознаћете врло брзо
како је земља тврда
и љута.

     Али се капљице нису дале уразумити. Сада је са дна изронило стотину његових најстаријих кћери мазно му се обраћајући:

Пусти нас, оче,
и птица пушта полетарце,
и гневна олуја поветарце,
и гује старе
пуштају младе
у честаре,
и медвед пушта своје мече
да стрчи у дољу
куд поток тече.
Блажи је од тебе и вук сами,
пушта да вучићи свет упознају.
Пусти нас, оче, свет нас мами!

     Извор се сад још дубље повуче, чак у тамне бунаре у земљи, а његове кћери скоро непомично чекаху какву ће одлуку донети. Да је путник тада наишао, чудио би се што је тако занемео вечно разговорни, стари Извор. Тек пред вече се помоли испод жила његова сребрна брада и чу се глас:

Капљице кћери,
и овде у шуми има лепоте.
У свету куд журите,
људи кроте,
мора и реке,
стављају им узде и оков.
Кајаћете се горко, дубоко,
кренете ли у краје далеке.

     Само мудри савети очеви нису много помогли. Идућег јутра, док је старац још спавао, искраде се прво сто најмлађих капљица па кроз шљунак отисне низ брдо. По њиховом сребрном трагу спусти се сто других. И тако сто по сто па се начини поточић и потрча колико га ноге носе. На неколико стотина метара сусрете се са другим малим потоком па загрливши се, сјуре у подножје прве косе. Тамо је модрим коритом дерала некаква необуздана река и Изворове кћери јој се заједно са осталим капљицама баце у наручје. У почетку, док још нису биле истрошиле снагу, кршиле су све што им се нашло на путу. Планина се хорила од њиховог обесног подвикивања:

Мрморимо, жуборимо,
док грло не уморимо.
Играјмо, скачимо,
стене плачимо,
ливаде рубимо,
шумимо, трубимо.
Хујимо, шумимо
док горе не заглувимо.
Кикоћимо се, ћаскајмо,
жуборимо, праскајмо,
храшће обарајмо,
пећине стварајмо,
ровимо, вајајмо.

     Трајало је то више недеља и онда се Изворове кћери заморише и на путу им се стадоше јављати све веће препреке. Испред сто најмлађих испречи се огромна непробојна стена. Оне се ухвате за руке и стану јуришати, али она оста непомична. Тада једна од њих узе да се жали својим старијим сестрама:

Ој, сестрице, ој!
На путу нам стоји
тврд камена слој.

     Као одговор на њихову молбу чу се још очајнији глас једне од старијих Изворових кћери:

И мој, сестре, пут
напоран је врло,
сву ме купа зној.

     С треће стране се чуло исто такво довикивање:

Хеј, сестрице, хеј!
На мом путу брдо,
преседе нам смеј.

     Како су се препреке из дана у дан множиле, Изворове кћери су помишљале да се врате кући. Кад друге капљице придремају, оне се ухвате за руке да би пошле уз поток. Али хоћеш! По сто пута су учиниле корак напред и по сто пута се вратиле два натраг. Ова малодушност је, срећом, кратко трајала, а и старије искусније капљице су причале да се још ниједан поточић није вратио у детињство. Оне се, сиротице, постиде па опет запну из све снаге да јуришају на стене пред собом. У камену се ускоро нађоше пукотине, те поток ускоро одвали неколико мањих стена и продре на другу страну у долину. То је био ваљда најрадоснији дан у животу капљица бегуница. Протежући се лењо на сунцу зажуборе:

Сестрице капљице,
сад се одмарајмо,
дремајмо, спавајмо,
сањајмо мир.
Брда смо обориле,
нова смо створиле,
стене смо дигле,
најзад смо стигле
уморне у вир.

     Вир је лежао у пољани, баш пред ушћем у велику пловну реку. Одморивши се у њему, сестре забораве напоре свога дугог путовања и весело се измешају са широком водом на коју су наишле. Она је била мутна и трома и неколико милијарди бистрих капљица разбистри је и оживе.

     Међутим, још није био крај напорима наших путница. У даљи се указа неколико бродова и обесне капље планинке пристигле из других река стану да се договарају како да их преврну, док их Изворове кћери не ућуткаше песмом пуном полета:

Долази брод угља пун,
путничка лађа и за њом чун.
Засучимо, сестре, зелене рукаве,
пренесимо их чак до ширине
морске плаве.

      Никада тако брзо бродови нису ишли као тога јутра, ношени младим рукама Изворових кћери, те се после неколико дана нађу на морској пучини заједно с њима. Али још истог сата сунце ужасно припече на широку површину мора подижући капље планинке под облаке. И као неким чудом, ти облаци у свом лутању над земљом застану управо над буквом старог Извора и како су били много уморни, спусте их на њу и по околном дрвећу и маховини. Само природа је била тако чудесна да су капљице бегунице што су их облаци опет враћали шуми заборављале свој ранији живот и поново жуделе на пут. Тако се то понавља откад је шума, река и облака.

    

Десанка Максимовић
Орашчићи палчићи

     Седело је једном неколико пастира под орахом. Једни су чистили пасуљ да справе од њега чорбу за ручак, други су ложили ватру и удешавали место где ће поставити лонац, а двојица су тресли орахе, скидали са њих горњу зелену кошуљицу и скупљали их у торбу. Тај орах није дотле рађао и чобани су у чуду посматрали како му је први род крупан и тежак. Кад је већ торба била пуна, примете они како из ње један бео велики орах искочи и откотрља се чак до јарка, а за њим их побеже још неколико.

     Чобани се радознало окупе око торбе. Један рече:

     -Сигурно смо препунили, па се пресипају.

     Други се нашали:

     -Можда је земљотрес, па их изгони из торбе.

     Трећи предложи:

     -Завежите торбу, па да видимо шта ће бити.

     Најмлађи пастир послуша друга и завеза је, али су се ораси у њој преметали, тискали, звецкали, те се пастири, који се често ни вукова не плаше, уплашише. Утом су се из торбе зачули гласови:

     Пастири, пастири,

     зашто вас је страх?

     Пустите нас да вам

     очистимо грах.

     Тек сад се дечаци препадну па се поизмакну даље, договарајући се шта да чине са тим необичним орасима. Али што су се они више измицали, гласови су постајали све јачи:

     Пастири,пастири,

     одрешите торбу.

     Ми ћемо вам помоћи

     да скувате чорбу.

     Онда најмлађе пастирче, које је завезало торбу, рече храбрећи остале:

     -Шта сте се препали! Ја сам је завезао, ја ћу је и одрешити. Не могу нам ништа, па нека су у њима и сами ђаволи.

     Рекавши то, одреши торбу и просу орахе на траву. А они се стану котрљати и скакутати, певајући гласно:

     ,,Пустите нас из љуске,

     из оклопа клета,

     и нама се по пољу

     и планини шета.''

     Кад то чу најмлађе пастирче, рече друговима:

     -Морамо их пустити јаднике, па ко су да су.

     Остали су само ћутали, бојали су се да из ораха не изађе каква напаст. Али мало пастирче, не питајући их више, узе први орах који му дође под руку и разби га каменом, а из њега искочи човечуљак мали као палац, огрнут зеленом доламицом и попе се пастиру на раме. Кад су други видели како се невина, смешна створења крију у орасима и они се даду на посао. Зачас је цела торба ораха била разбијена и изашло из ње читаво коло орашчића-палчића. Прво су се поиграли по трави, испрескакали се и испревртали преко главе, па се сетили и свога обећања. Поседали су брзо око шачице граха, очистили је, ставили у лонац да се кува. Видећи да се ватра утишала, сто орашчића-палчића појури у шуму да донесе иверја, и врати се сваки са по две иверчице. Огањ је зачас опет букнуо и почела чорба да се кува. Свршивши посао, малишани су наставили игру, весело подврискујући. Најзад су као врапчићи поскакали на гране граха да се мало одморе.

     Тада их пастирче, желећи да сазна ко их је затворио у љуске од ораха, упита:
     -Реците ми, орашчићи-палчићи, где сте били пре него што сте се нашли у својим кавезима?
     Малишани се и сад песмом одазваше, јер су једино тако умели да говоре:
     Под земљом смо лутали
     већ векова пет,
     пре него што опет смо
     угледали свет.
     Али пастирчету ни ово није било довољно, па је даље питало:
     -Реците ми, орашчићи-палчићи, како сте утонули у земљу?
     Опет је хор малишана одговорио:
     Земљотрес је прогутао
     наш малени град,
     наша села и шуме
     и наш цветни сад.
     -А после шта је било?-нестрпљиво упаде пастирче.
     Кроз стабло смо ораха
     стазе прокопали,
     и до плода допрли
     јер смо тако мали.

     Отпевавши последњи стих, орашчићи-палчићи поскачу са грана и уредивши се као војска, одмарширају весело у планину. О свом животу и пореклу нису хтели више ништа да кажу, само су полазећи рекли пастирчету да их увек, ако буде у нужди, зове.
     А оно је тако и чинило. Кад му се загубе овце, викне само: ,,Где сте, орашчићи-палчићи?''
     А они долете са прутовима и зачас пронађу погубљено стадо. Кад му треба наложити ватру, њих се само сети, а они, сваки са иверком испод пазуха, дотрче и наложе. А кад је мали чобанин остарио и стекао унучиће, орашчићи-палчићи су их забављали: љуљали их и певали им, да не плачу.
     Тако се мали народ одужио пастирчету што се некад прво смиловао на њега и пустио га из љуске на слободу.

  
 

Ела Пероци
Маца папучарка

     У малом селу су мале куће и у свакој кући има деце. У шареним су кошуљицама, обувена у црвене и плаве папучице. У селу је све уредно. Све куће су беле, сви кровови на њима су црвени, на свим прозорима су зелени капци, сва су дворишта су почишћена, пут је чист. 

     Све је у најбољем реду, само су деца неуредна. Увече, пре спавања, никада не спреме папучице. Сутрадан ујутру их траже под столом, иза пећи, на степеницама, у колицима, међу дрвима, у џепу очевог капута... Након дугог тражења једну папучу нађу у кухињи, а другу у соби!

     Једног јутра, кад се у свим кућама у селу већ спремао доручак а деца се будила, Јанез је узалуд тражио своје папуче. 

     ,,Мама, где су моје папуче?'' питао је.

   ,,Ако их синоћ ниси ставио на место, однела их је маца!'' одговорила је мама.

    ,,Мама, где су моје папуче?'' дозивала је Шпелица у суседној кући.

    ,,Ако их синоћ ниси ставила на место, однела их је маца!'' рекла је и њена мама.

     ,,Мама, где су моје папуче?'' питао је Тине у трећој кући.

    ,,Маца их је однела јер их никада не стављаш на место!''  одговорила му је мама.

     У целом селу мирисало је на топлу белу кафу, а деца су била гладна. Села су за сто, онако боса, напила су се топле кафе, а затим је Јанез стао на кућни праг и позвао:

     ,,Шпелице, дођи!''

     Шпелица је хитро истрчала на праг и рекла:

    ,,Радо бих дошла, али не могу!Маца ми је однела папуче!''

    ,,Тине'', звали су Јанез и Шпелица, ,,дођи код нас!''

    Тине је истрчао на праг и рекао:

    ,,Маца ми је однела папуче!''

    На свим кућама деца су отварала врата и излазила боса на праг. ,,Маца ми је однела папуче'', довикивали су једни другима. Било им је хладно и премештали су се с ноге на ногу. 

     Затим је засијало сунце и деци је било топло. Боса, у шареним кошуљицама, изашла су напоље. Питала су се куда је маца однела њихове папучице. 

     ,,Потражимо њен дом!''рекао је Јурица. И кренули су. 

     Скренули су са пута и ходали по росној трави. Дошли су до шуме и ишли све даље и даље. Ходали су по маховини, слушали песму птица, разгртали жбунове и тражили мацин дом. 

     Усред шуме нашли су белу кућицу са црвеним кровом. Прозори су били пуни цвећа, а на вратима је писало: ,,МАЦА ПАПУЧАРКА''.

     Маца је чула децу и отворила их врата. 

     ,,Шта желите, драга децо?''

     ,,Папуче'', молила су деца.

     ,,Она их све позва у кућицу. У кућици су биле полице, а на полицама плаве и црвене папучице. Какав је само ред био у кућици!Деца су занемела.

     ,,Свако нека узме своје папуче'', рекла је маца. 

     Али, то није било лако. Све папуче биле су очишћене и закрпљене. Сва покидана дугмад била су пришивена. Деца су их ипак распознала. 

     Једино Бобек, најмлађи међу децом, није нашао своје папуче. Сва су деца већ била обувена, а он је своје папуче још тражио. 

     ,,Ако папуче не нађеш, мораћеш бос кући'', рекла му је маца.

     Бобеку су ноге зебле, само што није заплакао. Његове су папуче биле поцепане, а на полици није било поцепаних папуча!

     Деца су већ излазила из куће. Бобеку је било све хладније, а маца папучарка му је говорила: ,,Бос ћеш ићи кући!''

     ,,Прехладићу се!'' рекао је Бобек и маци је било жао. 

     ,,Ти си најнеуреднији, али си и најмлађи. Можда би се заиста прехладио да идеш бос!'' рекла му је и донела папуче . Биле су закрпљене и чисте. Довела га је до врата. 

     ,,Кад падне снег, сашићу ти нове папуче'', обећала му је. То су чула и остала деца, па су се окренула и замолила:

     ,,И мени!И мени!''

    Маца папучарка им махну и обећа:

    ,,И вама ћу сашити папуче!''

    Затворила је врата и кроз прозор гледала како деца у кошуљицама и плавим и црвеним папучама журе кући. Последњи је трчао Бобек. 

     ,,Бобеку ћу сашити најтоплије папуче! Јанезу ћу сашити такве да у њима може да вежба. Шпелине ће бити лепе као мамине. Тинету, који изгуби свако дугме, морам сашити папучице без дугмића. А осталој деци? Свакоме онакве какве највише жели!Да, тако ће сви бити задовољни'', размишљала је маца папучарка.

     Данас снежи, па маца папучарка шије папуче за децу из малога села. Поставиће их зечјом кожом, да буду мекше.

     Ко зна хоће ли их деца ставити на место пре спавања?

     

     

Ела Пероци
Поклон од мајке

     У самотној кућици у подножју планине живела је мајка. Њена деца су порасла и отишла у свет, за оцем. Одлазећи, рекли су да ће се вратити. 

     Отишли су далеко. Понекад су јој писали, али се нису вратили. Мајци, у самотну кућу у подножју планине, долазили би само пролеће, лето, јесен и зима. Зима је била најтиша. Толико тихо би било око куће, да би мајка чула како се напољу санкају и како се дозивају њена деца. Чула би их, мада се то догађало давно...Гледала би кроз прозор и тражила их. 

     Није  тражила сасвим узалуд! Дошао је поштар и донео јој је писмо. Најмлађи син је писао:

     ,,Драга мама, веома сам далеко и не знам да ли ћу се икада вратити. Пошаљи ми све што сам оставио код куће!''

     Мајка је читала и читала писмо:,,Пошаљи ми све што сам оставио код куће...'' Како да му пошаље све што је оставио код куће? Размишљала је и најзад се домисли: ,,Направићу кутијицу и у њој ће се наћи све што је оставио код куће!''

     Тако је и урадила. Направила је кутијицу од слика њиховог завичаја. На првој слици, оној на дну, била је родна кућа с планином у позадини. На другој слици, оној са стране, била су поља и шуме. На трећој, четвртој и петој били су поток, пут и вољено село. Кутијицу је затворила шестом сликом, сликом расцветалих јабука. Црвеном свиленом нити сашила је од слика кутијицу. 

     Најмлађи син примио је кутијицу. Отворио ју је и у њој нашао све што је оставио код куће. На мајчином прозору родне куће процвали су црвени каранфили, а изнад њих је наслутио мајчино лице. На њиви се заталасало златно жито, изнад шума и ливада запевале су птице, на потоку вртео се мали млин којег је оставио на том месту кад се још као дечачић играо са њим. Путем је затоптао очев коњ, изнад вољеног села огласило се звоно, у трави испод расцветалих јабука седели су дечаци и девојчице са којима је некада заједно ишао у школу... Када је најмлађи син затворио кутијицу, однекуд је долетео шарени лептир, и још никад дотле младић није толико пожелео да се врати кући и загрли мајку. 


_______________________________________________________


Питања:
1.Ко је живео у кућици у подножју планине?
а) мајка
б) деда
в) пуж


2.Шта су деца обећала кад су одлазила?
а) да ће се вратити
б) да ће пазити кад прелазе улицу
в) да ће добро учити у школи


3. Како се син јавио мајци?
а) телефоном
б) писмом
в) разгледницом


4. Шта син тражи од мајке да му пошаље?
а) сличице фудбалера
б) лектиру
в) све што је оставио код куће


5.  Шта мајка шаље сину?
а) новац
б) голуба писмоношу
в) кутију с фотографијама


6. Шта је на фотографијама?
7. Шта мислиш, хоће ли се син вратити кући након овог поклона?